Znaš….. I onda….

Znaš, i onda….., kada je noć jecala u polu-praznoj sobi neslućene tišine, a njena ćutanja vrištala kada si joj kazao da je uspela potisnuti sve ono što si čuvao u sebi, o njoj…. O vama… , o jednoj ljubavi, svih ovih dugih godina…i onda…. kada si joj oštrim rečima rezao ranjeno srce govoreći da će na kraju svih krajeva ipak postati deo tvoje izmišljene priče, jer si je ipak lagao za onu jesen, za svirače u avliji zgaženoj stopalama veselih svatova, dok se sokakom razlivala cika veselih devojaka prekidana iznenadnim plačom pospane dečurlije, za čipkastu bluzu iz koje je izvirivala njena mladost….. Za razvučenu harmoniku…..između čijih mehova se uplitala neslućena čežnja jednog muškarca spremnog da sazri, na iznenadni prasak nadošlih dečačkih snova…. Za ljubičastu majicu po kojoj su iskakale neke čudesne šare, koje i danas pamtite , ti, ona.,i ono naše vreme. Znaš….. noćas su njene ruke u polu tami njenog ćutanja, hrlile tebi davajući se njemu…. Dok je praznim ulicama trčala njena samoća, u mrkloj noći iznenadne tuge, da mu se preda…I pomahnitalo, bez greha, bez griže savesti utanjala u najtananije pore njegaOsluškivao je njene damare, odmah tu iznad šake, otkucaje srca i vešto dovodio do dna ludila… I onda…. kada je svoje telo privijala uz njegove snažne grudi… dok je njena ruka mahnito išla gore dole, mazeći se sa njima, i gledala ga širom otvorenih očiju, prepoznao je u njima preveliku želju, misleći : ljubav je to, šta drugo…I onih, pre koliko dana 15h i 25 minuta…. U smiraj dana…. Ona i njena od srca, pružena ruka…Ljubav se to zove, tiha, neposredna, nenametljiva, nezahtevna….prepuna želja, nadanja i bolnog čekanja. Na trenutke prekinuta njenom ljubomorom, ludom željom, posesivno tražeći potvrdu njenog mužjaka : reci mi da li ti značim? Odgovarao joj je dvosmisleno : » ljubomorna si, a trebalo bi da uživaš »!! A ona je tražila u tim njegovim rečima potvrdu svojih sumnji da bi se nahranila njegovom ljubavlju….koju je želela sve više i više….Stavljao je na slatke muke, dok je ona sa strepnjom dočekivala sanjiva jutra, ispod zgužvanih plahti još jedne bludne noći, provedene u snovima sa njim…… Jer, ljubav je ipak to, šta bi drugo moglo biti…., sretna je ona žena.. ….I njena duga čekanja, bez pitanja….mučena hiljadama sumnji, koje je praštala prevelikom željom.

Ona se ponovo rađala u njegovoj ljubavi, živela neke njoj nepoznate trenutke, i htela da večito traju… I onda, kada je umoran od puta dolazio , i hteo sa njom do neslućenih daljina, i kada ga je prasak univerzuma odnosio do njenih vlažnih uzdaha, govorio joj je polako a onda najbrže što može, da ga čuje, da je ovo samo njihovo, do neslyćenih daljina do smrti, do bola… Ona se bojala svojih trenutaka slabosti, prikrivala svoju iznenadnu sreću bremenom godina a onda mu se još jače privijala uz grudi plašeći se njegove mladosti, njegovih godina, pa se onda smelo radovala tome kao da joj je prvi put , jednako, čisto, kao malo dete. A onda se na tren sumanuto kajala,tražila hiljadu razloga da ode a milion da se vrati, pa mu se opet bez opravdanja, želeći da sakrije te svoje trenutke sumnji, slabosti, pričom kako ga previše želi i njenom prevelikom čežnjom, verujući, i šta više, sigurna u sebe, shvatala, da su oni stvoreni jedno za drugo i bez griže savesti, govorila tiho u sebi: da su ovi trenuci bogom dani … Da su oni stvoreni jedno za drugo, misleći da je to nešto najnormalnije što im se događa u zadnjem kupeu brzog voza, koji kasni čitavu jednu deceniju, možda i dve….. Zar je to sada bitno???? I posle svih tih sumnji i trenutaka slabosti, mu se vraćala i još jače želela, pravdajući ovu ljubav i sebe ,pitanjem : zašto da ne….? Zašto da ne???, Da ipak, na kraju svih krajeva bude nečija želja, da bude voljena…. Uživala je dok je slušala njegove priče, klimala je glavom u znak odobravanja kako je sve drugačije i ništa nije kao što je nekada bilo, kao u ono vreme…. Kako je svet otišao daleko u zlu,kako je zemlja ostala prazna, pominjući istoriju i sve te slavne datume, klimala je nemo glavom dok joj je u isto vreme govorio kako je lepa žena, te tvoje oči, pogled nalevo u stranu, poluotvorene usne, i po ko zna koji put pitao, pa koliko ti u stvari imaš godina…? Kako je to moguće, gde su sve te tvoje godine koje bi trebalo da se vide…? Pričao o venčanju, o prstenu koji bi da krasi njegovu ruku…. Pitao se: bože, šta li je meni, I onda prekidao priču govoreći kako je on čovek trenutka, i šta nas briga šta će biti dalje, neka traje samo neka traje,ovako kako jeste, uz tiho šaputanje: » opusti se ljubavi i uživaj ovo je samo jedan trenutak u moru naših »……A prasak univerzuma je bivao sve dalji…..baš onda, kada joj se učinilo da je zasigurno njen… Branio se svojim ćutanjima… igrao se njenim nemirima…. dok se ona nadala i sa zebnjom čekala….. Odlazio je tiho, kao i što je došao….od nje same, od sebe samog, od ljudi, koji su ispredali priče…. Branio se svojim ćutanjima i njenim nemirima, govoreći da im nije ni vreme ni mesto…. Tražio od nje da bude ono što jeste…. Fina otmena, gospodstvena.. Jer on je , kao što kaže: » Čovek trenutka » , a ona, žena večnosti !!!

Fotografije preuzete sa interneta

Votre commentaire

Entrez vos coordonnées ci-dessous ou cliquez sur une icône pour vous connecter:

Logo WordPress.com

Vous commentez à l’aide de votre compte WordPress.com. Déconnexion /  Changer )

Photo Google

Vous commentez à l’aide de votre compte Google. Déconnexion /  Changer )

Image Twitter

Vous commentez à l’aide de votre compte Twitter. Déconnexion /  Changer )

Photo Facebook

Vous commentez à l’aide de votre compte Facebook. Déconnexion /  Changer )

Connexion à %s

WordPress.com.

Retour en haut ↑

%d blogueurs aiment cette page :